Cipele

Priča o tome kako niko ne razume i ne voli sirotu malu Srbiju, pa joj se ne da da se približi "izabranom klubu" EU su i zabavne i tužne.

Zabavno je kada kukumavču ljudi koji samo u ovakvom autarhičnom srpskom sistemu, bez konkurencije i bez tržišta, mogu da računaju na bilo kakvo zaposlenje (bilo da se radi o vladi, vladinim službama, Narodnoj banci, itd.... da ne pominjem onaj cirkus od parlamenta). Naravno da njima nije u interesu da se ova država bilo kada bar elementarno upristoji.

Tužno je kad na priču nasedaju ne samo beslovesne mase, edukovane tabloidnim novinarstvom i govorom mržnje u medijima, već i relativno mladi ljudi, generacije evroskeptika koje su odrastale u Miloševićevo vreme, i za koje je "svet" i dalje nešto strašno i potencijalno opasno - pa makar u takvom "svetu" oni (za razliku od gorepomenutih političara i "eksperata") imali neku šansu.

Mislim da je Srbija u poziciji nekoga ko želi da uđe u stan kod nekog drugog, ali sa tonom blata na cipelama. Kada cipele očisti, moći će da uđe unutra. Niko ne voli da mu se blato unosi u kuću. Evropa sa tim nema nikakve veze - radi se o elementarnoj pristojnosti.

Biciklisti (2)

Ono što se još uvek predstavlja kao ministar spoljni sada hoće da tuži sve oko sebe i za sebe i protiv sebe...

Imam predlog: zašto se zaustaviti samo na tužbama za događaje od pre 67 godina? Zašto ne tužiti Bugarsku za neovlašćene upade na teritorije srpskih velikaša tokom XI i XII veka? Zašto ne tužiti Italiju što se Rimsko Carstvo nije postaralo za ekonomski boljitak provincije u kojoj su rođeni toliki rimski carevi? Mogućnosti je puno, a Jeremić jedan.

Obama i poslednji dani

Poslednji put o američkim predsedničkim izborima, obećavam...

Postoje dve vrste histerije u Srbiji. Prva je histerična ideja o Obami Koji će Spasiti Svet (pa i sirotu Srbiju), sasve svojom vizijom, mudrošću, lepotom, talentom, itd.

Druga je predstava Obame kao Otelotvorenja Levičarskog Zla, sila mraka i komunizma, koje donose krah slobodnog tržišta, a izgleda i puno tuge nekim nesrećnim srpskim liberalima.

Što se mene tiče, histerija nikada ne doprinosi raspravi (ni teorijski, ni metodološki, ni kulturološki), ali ova dva načina gledanja (neki od primera prve se mogu naći na sajtu "Peščanika" http://www.pescanik.net ; neki od primera ove druge na sajtu "Tržišnog rešenja" http://www.trzisnoresenje.blogspot.com ) potvrđuju da ova javna scena ostaje neiscrpan izvor zabave i materijala za proučavanje o tome kako se godine izolacije i depresije odražavaju na razmišljanje odraslih ljudi.

američki predsednički izbori(4)

Na kraju nije bilo iznenađenja...
Američki glasači su se opredelili za "hope", čemu je doprinela i histerična kampanja McCainove štićenice (koja se, uzgred, pokazala kao prilično katastrofalno rešenje: em je žena glupa, em je arogantna, a uspela je da odbije masu ljudi koji su smatrali da je McCain u osnovi jedan fin dekica... samo je naložila neke pomahnitale fundamentaliste - i to čak i u Srbiji!- što se pokazalo kao nedovoljno).
Takođe, Obamina kampanja je, i pored letnjih propusta (odmor na Havajima...), neuporedivo pametnije vođena, i tu je, paradoksalno, veliku ulogu odigralo iskustvo iz kampanje sadašnjeg američkog predsednika, G. W. Busha, jer su njegovi savetnici koristili sva pozitivina iskustva iz Bushovih kampanja 2000. i 2004.
Naravno, šta će ovo praktično značiti, tek ostaje da se vidi. Nagoveštaji populizma ne obećavaju, ali videćemo.

Biciklisti

Ono što se predstavlja za ministra spoljnog ove tužne zemlje je rešilo da p(r)otera ambasadorku Crne Gore.

Zašto se srpska vlada okomila sa takvim žarom na Crnu Goru? Naravno, zato što je Crna Gora mala i ekonomski ne naročito moćna... kao u alegoriji o biciklisti, ovdašnji paćenici će biti pognuti pred onima koji su "gore" ili "iznad", ali će zato besomučno gaziti po svemu i svakome koga doživljavaju kao slabijeg.

Da nije tužno bilo bi smešno.

Fašisti, antifašisti i ostali

Ako je tačno da su srpske vlasti (policija) zabranile miting lokalnih fašista 11. oktobra, to je dobro. Ako je tačno da su zabranile i miting antifašista istog dana, to samo potvrđuje neverovatnu konfuziju srpskog društva i njegovu tragikomičnu nespremnost, ne samo da se suoči sa prošlošču, već i da pokaže minimum ideje o tome šta i kako raditi u budućnosti.

S druge strane, ako se u medijima oglašavaju likovi koji tvrde da je "svaki ekstremizam isti" i tome slično, a to se onda javnosti prodaje kao "sloboda izražavanja"... ljudi u Srbiji zaista imaju ozbiljan problem.

izbori u Sloveniji

Pobeda socijaldemokrata (SD) Boruta Pahora u Sloveniji i jeste i nije iznenađenje. S jedne strane, postojalo je vrlo opipljivo nezadovoljstvo velikog broja stanovnika politikom vlade Janeza Janše. Neke od stvari, kao što je ubacivanje "na mišiće" u gotovo sve vodeće medije urednika po političkoj liniji, su doživele osudu i međnarodnih organizacija (novinarskih, u ovom slučaju). Vrlo je indikativno da većina ministara u Janšinoj vladi nisu ni izabrani u novi Državni zbor u svojim izbornim jedinicama - što samo pokazuje o ogromnom stepenu nezadovoljstva ovom vladom - korupcije i nepotizam su se stalno ponavljali, a ni poslednja afera sa kupovinom oružja takođe nije baš pomogla.

S druge strane, ova promena verovatno ne znači neke naročite promene ekonomske politike. Štaviše, u poslednjih mesec dana su neki analitičari smatrali da se prednost koju je SD imala u istraživanjima javnog mnenja istopila zbog nesposobnosti SD-a da pokažu gde su (i u čemu) drugačiji, uz stavljanje na izbornu listu nekih političara sa vrlo sumnjivim biografijama. Ovo je donekle popravljeno tehnološki znatno boljom kampanjom, posebno na Internetu, pa i tu (među mlađim, liberalnijim i tehnološki pismenijim ljudima) možda treba tražiti razloge ove pobede.

crisis? what crisis?

Kolaps jedne od najvećih svetskih investicionih banaka se komentariše svuda u svetu, osim u Srbiji. Dobro, Srbija je po mnogo čemu specifična, pa i po tome što se neki domaći prijatelji tržišta i liberalizma uzdaju u svetle primere SAD. Ovo podseća na to kako je nekada (pre tridesetak godina) SSSR bio uzor i "model" po kome se sve merilo, pa izgleda da je ovde ljudima, bez obzira na stepen njihovog obrazovanja i eventualnu otvorenost, neophodno da imaju neki uzor, model, ideal...
Naravno, moj stav je da slobodno tržište jeste ideal kome treba težiti, ali nisam sklon idolatriji - a posebno ne kada se radi o državama ili vladama (posebno vladama koje, kao nedavno američka, koriste novac sopstvenih poreskih obveznika da bi spasili od bankrotstva nekoliko fondova za osiguranje kredita... tržišno, nema šta!). S druge strane, bez obzira na pokušaje da se sve ovo što se danas događa prikaže kao "normalno" ili deo jednog "zdravog procesa", ipak više verujem Allanu Greenspanu, koji, uz konstataciju da je ova kataklizma svetskih finansijskih tržišta takvog obima da se događa "once in a century", kaže i da "the worst is yet to come".
Tu je položaj Srbije prilično lagodan, budući da je zarobljena u blatu sopstvene nesposobnosti, pa je ovakve kataklizme ne mogu mnogo dotaći.

jubileji

Beograd, 14. septembar.

Predsednik Vlade Republike Srbije, Mirko Cvetković, otkrio je spomen-ploču kojom se obeležava dva veka od početka visokog obrazovanja u Srbiji.

U nekim medijima, ovo je protumačeno i kao obeležavanje dva veka Univerziteta u Beogradu. Da je Univerzitet postojao jš od 1808, zašto bi onda neki od najvećih ovdašnjih umova XIX veka studirali u Pragu, Minhenu, Beču, Drezdenu?
Toliko je infantilna ova potreba da se bude "najstariji", da se poseduje nekakva "tradicija", da je to stvarno patetično.

američki predsednički izbori(3)

Fascinantno je do koje mere odrastanje u zatvorenoj državi, Srbiji tokom 1990-tih, kao i ideološko ispiranje mozga koje je usledilo, može da utiče na neke pripadnike "mlađe generacije" u Srbiji (rođeni između 1974 i 1978, uglavnom) u oblikovanju njihovih političkih stavova.
Tako je na jednom lokalnom blogu koji se inače zalaže za slobodno tržište (protiv čega niko normalan ne može imati ništa protiv) sve prisutnija debata o američkim predsedničkim izborima. Dobro, nije baš u pitanju debata, pošto ljutiti mladi (?) bloger, glavni autor komentara o američkim predsedničkim izborima, nastoji da makar svom malom svetu pokaže i dokaže kako je McCain sjajan, a Obama vrhunsko zlo, posebno nakon što je ovaj odabrao guvernerku Aljaske, Saru Palin, za svoju kandidatkinju za potpredsednicu SAD.
Inače, radi se o ženi koja je juna ove godine rekla da je rat u Iraku "zadatak koji je došao od Boga", a da je izgradnja gasovoda kroz nedirnute šume Aljaske deo "Božje volje".
Možda je to i normalno - da u državi u kojoj se sa političkim neistomišljenicima komunicira kletvama, omiljeni politički izbor u jednoj dalekoj dalekoj zemlji bude guvernerka koja direktno komunicira sa Bogom. Sa kim direktno komuniciraju njeni srpski obožavaoci, ostaće tajna.

lost in transition(2)

"Od komunista su jedino gori antikomunisti" (Adam Michnik)

Ova rečenica velikog poljskog mislioca i disidenta odražava specifično stanje stvari nastalo u državama istočne Evrope (koje su sve preko noći postale Centralna Evropa), gde je jedan oblik totalitarnog razmišljanja i delovanja jednostavno zamenjen drugim. Zadivljujuća je lakoća sa kojom su ljudi koji su prezirali "komunjare" preko noći usvojili njihov način dejstvovanja i rasuđivanja, čak do te mere da im nije važno šta će sve uništiti i upropastiti... važno je da ne ostane nikakav trag vremena u kome su "oni drugi" vladali.
Gotovo je podjednako patetično posmatrati napore intelektualaca (pa i nekih tzv. "liberalne" orijentacije) koji su sve što u životu imaju postigli tokom vladavine komunista i zahvaljujući njoj, kako preko noći postaju osvedočeni "borci za demokratiju" i "tržišne vrednosti". Da nije tužno bilo bi smešno.

lost in transition

U Beogradu se najavljuje koncert američke hip-hop / r/b umetnice Kelis... što je dobro.

Problem je, ipak, što je i ovaj koncert, kao i sve što se događa na ovom delu ex-YU prostora, beznadežno zastareo, s obzirom da je ova sjajna umetnica bila na vrhuncu svojih vokalnih (i izvođačkih) moći 2000-2001, tako da se ponovo u Beogradu (i okolini: ne zaboraviti Exit!) publici ponovo servira nešto što je zastarelo. To ne znači da nije i kvalitetno (svakako kvalitetnije od gerijatrijskih rokera koji nastupaju po Ušću), ali, zaista, zar veliki beogradski menadžeri zaista nisu u stanju da smisle ništa novo ni originalno?

američki predsednički izbori(2)

Pošto bi McCain želeo da se identifikuje sa "malim ljudima" (što će mu možda i uspeti, uzimajući u obzir nebuloznost Obamine kampanje i izrazitu naklonost medija koju uživa), treba uzeti u obzir i da na sva neprijatna pitanja on (i predstavnici njegove kampanje) odgovaraju da je "on bio zarobljen u Vijetnamu".
Čovek ne može da se seti koliko kuća ima, jer je bio zarobljen u Vijetnamu. Oženjen je sa bogatom naslednicom ("teškom" najmanje 100 miliona USD), sa kojom se spetljao dok još nije bio razveden (što je strašno za konzervativno biračko telo kojem se obraća), ali ni toga se najbolje ne seća, jer su ga Vijetnamci strašno mučili.
Toliko su ga mučili da je morao da ispadne ratni heroj... koji je, doduše, pilot postao preko veze (tata admiral), tokom obuke uništio tri aviona, a i kada je konačno oboren, 26. septembra 1967, otišao je u akciju i pored naređenja da se vrati na nosač aviona sa koga je poleteo...
Toliko su jadnička mučili da je u autobiografskoj knjizi Faith of my Fathers napisao da je, kada su ga zli Vijetkongovci pitali za imena svojih kolega, njima prkosno izdeklamovao imena članova NFL ekipe Green Bay Packers... Doduše, u istom kontekstu je nedavno u Pittsburghu u svojoj kampanji izjavio da je svojim mučiteljima u stvari izdeklamovao imena članova NFL tima Pittsburgh Steelers... Pa da li taj čovek toliko gubi pamćenje? Ili je još onda znao napamet imena svih igrača svih NFL ekipa?
O primeru sa krstom iscrtanim u pesku, koji je direktno prepisan iz Solženjicinovog Arhipelaga Gulag, u istoj njegovoj knjizi, neću ni trošiti reči.

Sve izgleda kao da ćemo se, ukoliko Američki glasači izaberu miljenika svojih medija, "koji je bio ratni zarobljenik", sa setom prisećati dobrih starih vremena, kada je predsednik bio George W. Bush...

američki predsednički izbori(1)

Kada su nedavno predsedničkog kandidata Republikanske stranke SAD, Johna McCaina, pitali koliko kuća ima, rekao je da ne zna... Što je pomalo čudno, za nekoga ko pretpnduje da predvodi najmoćniju državu na svetu... Ovo može značiti jednu od sledećih stvari:
1. McCain ima toliko mnogo kuća, da više ne može ni da se seti njihovog broja;
2. On jednostavno ne zna koliko kuća ima;
3. McCain gubi pamćenje;
4. McCain ne želi da zna koliko kuća ima, jer bi to škodilo njegovoj kampanji - tačnije, on želi da se identifikuje sa "prosečnim" Amerkancima, sa "malim ljudima", koji najčešće imaju (samo) jednu kuću, a u poslednje vreme, verovatno i pod hipotekom...

Šta ovo govori o sistemu koji produkuje ovakve kandidate i (mogućeg) predsednika?

crtice(2)

Gde su granice demokratije? Da li biti "protiv" nečega znači i biti "za" nešto? Vreme koje poslednjih 14 godina provodim u Sloveniji (priznajem, iz perspektive nekoga ko ne zavisi ni u čemu od slovenačke države) me navodi kako na poređenja sa "ostatkom" ex-YU, tako i sa pitanjem o odnosu prema prošlosti.
Naime, parlamentarni izbori u Sloveniji tek predstoje, i za sada je pobednik neizvestan, ali zanimljivo je postaviti pitanje u kojoj meri je Janšina SDS trijumfovala 2004. zaslugom prethodne vlasti (tako da je tokom 12 godina opozicija praktično predstavljala magnet koji je privlačio sve oblike nezadovoljstva), a koliko svojom. I da li će se njihovo shvatanje vlasti (kao pre svega plena - nešto što će ljudima u drugim krajevima nekadašnje zajedničke države izgledati vrlo poznato) odraziti na rezultate 28. septembra?

crtice(1)

Pomalo je patetično do koje mere je odsustvo svakog smisla obeležilo način razmišljanja generacija koje su odrastale u Srbiji tokom 1990-tih. Pošto je sve bilo moguće, ničemu se nije moglo verovati, pa je sve postalo relativno... i to je otišlo do te mere da se npr. u Srbiji danas (kao u jedinoj državi u Evropi) ne zna ko je učestvovao, a ni ko je pobedio u Drugom svetskom ratu. (Sve romantične maštarije o "čika Draži" i tome slično.)