Između mogućnosti da pomenem Njegovo Predsedničko Visočanstvo koje je, sve u cilju pomirenja svih sa svima, u Srbiji izdejstvovalo nekakvu kolektivnu amneziju, ono nevaspitano derište koje se predstavlja kao Ministar Spoljni ove tužne zemlje, ili nekog trećeg političara -- nekako mi je najbliži srcu (i novčaniku) Ministar nauke, Božidar Đelić. Njegovo štetočinstvo (odnosno, savršenstvo u odluci da se ne bavi svojim poslom) se ne može pravdati ni brigom za privatne firme, ni uvećavanjem ličnog bogatstva (dovoljno je samo uporediti stanje na računima istog 25. januara 2001. i 25. decembra 2003. -- dakle, samo za vreme dok je bio neposredno na vlasti -- radi se o izrazu patološke potrebe da se sve što je moguće u ovoj državi nekako uništi i obezvredi.
Naravno, obezvređivanje nauke i bilo kakvog ozbiljnog naučnog rada neće doneti neku preteranu korist -- sumnjam da bilo koji državni tajkun ima interes da kupi neki institut (mada, s druge strane, osnivanje privatnih fakulteta može biti i te kako isplativo...), ali se ovde radi o potrebi da se sve uništi, upropasti, da se put ove države zacementira ka ambisu, gde će onda svi koji ovde ostanu biti blaženi u siromaštvu i neznanju. Zato je Đelić za mene ličnost godine, čovek sa vizijom -- čovek koji je ostvario svoj cilj u 2009.
ponedeljek, 28. december 2009
torek, 17. november 2009
Odlazak vrhovnog komandanta
Smrt čoveka koga je pokojni Ž. Ražnatović Arkan zvao svojim "vrhovnim komandantom" je dovela do potpuno ludačkih simptoma vlasti u Srbiji. Uvođenje obavezne trodnevne žalosti mogu tumačiti kao želju Ljubljenog Predsednika da se dodvori silama i na zemlji i na nebu, za svaki slučaj. Ukidanje nekih kablovskih programa (uključujući tu i HRT1 i HRT2) mogu protumačiti kao nastavak bahatosti, gluposti i arogancije Svemoćnog Regulatornog Tela, ali i pokazatelj činjenice da se u Državi Srbiji odozgo naređuje ko se ima kako i gde i na koji način ožaliti (pa da vidim da neko slučajno kući sluša neki CD!). "Rat je mir. Sloboda je ropstvo." Last but not least, otkazivanje (odlaganje) mog predavanja "zbog dana žalosti" mogu protumačiti samo kao ironiju trenutka - nekome u DS-u se predavanje na temu liberalizma učinilo kao pevanje i igranje na javnom mestu... što mnogo više govori o njima, a baš ništa o danima žalosti.
sreda, 28. oktober 2009
Pozitivan primer nedelje
Za nas koji malo duže pamtimo, opsesija nastojanjima da se pokažu "pozitivni primeri" iz svakodnevnog života (briga ministarstava za hendikepirane i bolesne, požrtvovani vatrogasci, itd.) predstavlja groteskni primer povratka u rane 1980-te. Već su sredinom 1980-tih, sa počecima demokratizacije društva u tadašnjoj Jugoslaviji, i mediji shvatili da je ovakvo izveštavanje kontraproduktivno. Naravno da treba pohvaliti pozitivne primere (tu pre svega mislim na vatrogasce... mada ne verujem da će se pohvale preneti i u olakšavanje uslova pod kojima rade, nabavku savremene opreme i tome slično), ali treba imati i meru. Konačno, treba zadržati i dozu kritičnosti prema vlasti -- paradoksalno, stepen ulagivanja kome prisustvujemo ovih meseci i godina ne može se meriti sa onim u poslednjoj deceniji omraženog "komunizma". Tako ispada da su sadašnji vlastodršci zaista pokupili sve najgore iz prethodnog političkog sistema, čijem magnetizmu autoritarnog rasuđivanja ne mogu da se odupru.
Erotika
Verovatno je logično da u zemlji u kojoj se "ukida" Parada ponosa (a zatim ista održava sa uniformisanim dečkićima) dođe do masovnih izliva ljubavi -- prvo prema predsedniku bratske Rusije, Dimitriju Medvedevu, a posle i prema upravo puštenoj iz zatvora bivšoj predsednici RS, Biljani Plavšić.
U slučaju Medvedeva, to je bila stvar ljubljenja ili odsustva istog (zašto je predsednica srpskog Parlamenta poljubila Lepog Borisa, a ne Malog Dimitrija? -- ljutili su se ljubomorni predstavnici opozicije), dok je u slučaju Plavšićke, stvar malo komplikovanija. Kao što je Frojd svojevremeno pisao o uticajima Erosa i Tanatosa, tako je i Plavšićka (koja je svojevremeno izjavljivala da, pošto Srba ionako ima osam miliona, ako nekoliko miliona pogine, to i nije tako strašno) probudila strast kod novinara, dok su političari morali da ljubav iskazuju krišom. Dovoljan je i poneki nežni gest -- kao automobil koji je čeka na pisti beogradskog aerodroma -- za pravu ljubav uvek ima vremena. Za sada je tu Ludi Milorad, da je uveseljava i razgaljuje... A o tome zbog čega je dotična gospođa uopšte bila u zatvoru i za šta joj se sudilo (a ona je 2004. priznala krivicu) je u Srbiji nepristojno pitati. Čista erotika.
U slučaju Medvedeva, to je bila stvar ljubljenja ili odsustva istog (zašto je predsednica srpskog Parlamenta poljubila Lepog Borisa, a ne Malog Dimitrija? -- ljutili su se ljubomorni predstavnici opozicije), dok je u slučaju Plavšićke, stvar malo komplikovanija. Kao što je Frojd svojevremeno pisao o uticajima Erosa i Tanatosa, tako je i Plavšićka (koja je svojevremeno izjavljivala da, pošto Srba ionako ima osam miliona, ako nekoliko miliona pogine, to i nije tako strašno) probudila strast kod novinara, dok su političari morali da ljubav iskazuju krišom. Dovoljan je i poneki nežni gest -- kao automobil koji je čeka na pisti beogradskog aerodroma -- za pravu ljubav uvek ima vremena. Za sada je tu Ludi Milorad, da je uveseljava i razgaljuje... A o tome zbog čega je dotična gospođa uopšte bila u zatvoru i za šta joj se sudilo (a ona je 2004. priznala krivicu) je u Srbiji nepristojno pitati. Čista erotika.
petek, 25. september 2009
Rezolucija o Srebrenici
Debate oko "rezolucije o Srebrenici" ponovo donose na površinu ono najgore i najmračnije što postoji u Srbiji. Pri tom su, paradoksalno, jedino konsistentni ubeđeni fašisti, za koje zločina ionako nikada nije bilo, dok se različiti oblici "demokrata" rasplinjuju između apsolutnog relativizma ("svi su činili zločine"), moralnog nihilizma ("genocid je prejaka reč") i čistog kretenizma ("a šta su tek ONI nama radili").
Naravno, možda je dobro što se o ovoj rezoluciji danas uopšte raspravlja -- 2005, na desetogodišnjicu pokolja, svaka rasprava u državnim telima i organima je onemogućena -- ali zaista je pitanje u kojoj meri domaći zakonodavci shvataju da se ovde radi ne samo o meri elementarne pristojnosti, več i o nužnom uslovu da se ovo (srpsko) društvo bar malo upristoji i demokratizuje.
Naravno, možda je dobro što se o ovoj rezoluciji danas uopšte raspravlja -- 2005, na desetogodišnjicu pokolja, svaka rasprava u državnim telima i organima je onemogućena -- ali zaista je pitanje u kojoj meri domaći zakonodavci shvataju da se ovde radi ne samo o meri elementarne pristojnosti, več i o nužnom uslovu da se ovo (srpsko) društvo bar malo upristoji i demokratizuje.
torek, 1. september 2009
Zakoni
Protest protiv novog zakona o medijima u Srbiji je okupio misleće ljude, ali i ponekog dokonog lokalnog fašistu (o užasa! postoji opasnost da propovedanje fašizma i pozivanje na linč neistomišljenika u ovoj zemlji počne da se kažnjava!), kao i "analitičara"...
Ostaje pitanje da li će ovo nameravano "uvođenje reda u medijsku scenu Srbije" dati bilo kakav efekat (ja mislim da neće - koreni ludila su mnogo dublji, a mediji su ovde samo simptom), ali ostaje praktičan problem oko toga ko je pozvan da određuje granice dobrog ukusa, pristojnosti i makar elementarne profesionalnosti. Oko referenci ovih određivača i njihovog lika i dela bi se takođe moglo štošta napisati, mada moram priznati da ne bih zažalio kada bi (pa makar i kao posledica ovakvog zakona) nešto od đubreta koje se objavljuje u Srbiji kao "novine" prestalo da postoji.
Ostaje pitanje da li će ovo nameravano "uvođenje reda u medijsku scenu Srbije" dati bilo kakav efekat (ja mislim da neće - koreni ludila su mnogo dublji, a mediji su ovde samo simptom), ali ostaje praktičan problem oko toga ko je pozvan da određuje granice dobrog ukusa, pristojnosti i makar elementarne profesionalnosti. Oko referenci ovih određivača i njihovog lika i dela bi se takođe moglo štošta napisati, mada moram priznati da ne bih zažalio kada bi (pa makar i kao posledica ovakvog zakona) nešto od đubreta koje se objavljuje u Srbiji kao "novine" prestalo da postoji.
sreda, 26. avgust 2009
Provincijalizam kao sudbina
Pomalo iznenađen, otkrio sam da ono što se (javno) napiše i objavi uopšte ne mora biti relevantno u Državi Srbiji (DS). Ono što (p)ostaje relevatno jeste kako se to što je napisano i objavljeno protumači, a na ovim prostorima nikada nije nedostajalo iskompleksiranih bića koja svoj nedostatak znanja nadoknađuju viškom agresivnosti. (Uostalom, zašto bi bilo ko u DS bilo šta znao, kad sam čin postojanja ovde donosi najveću moguću mudrost.)
Nalazim se u zanimljivoj situaciji da ukoliko ukažem na nešto što, po mom mišljenju, u DS ne valja (ili ne liči ni na šta što sam imao prilike da vidim tokom svog višegodišnjeg boravka i rada na raznim univerzitetima) budem kritikovan zbog "neosteljivosti" prema domaćim poslenicima. S druge strane, ako uopšte ne pominjem domaće poslenike, opet bivam kritikovan, jer se (prema ovlašćenim tumačenjima u DS) iza mog nepominjanja sigurno krije neka zla namera i potencijalna kritika... Naravno, provincijalnost kao stanje duha i može da opstane samo kao borba protiv "neprijatelja", a ako njih nema, treba ih izmisliti.
Nalazim se u zanimljivoj situaciji da ukoliko ukažem na nešto što, po mom mišljenju, u DS ne valja (ili ne liči ni na šta što sam imao prilike da vidim tokom svog višegodišnjeg boravka i rada na raznim univerzitetima) budem kritikovan zbog "neosteljivosti" prema domaćim poslenicima. S druge strane, ako uopšte ne pominjem domaće poslenike, opet bivam kritikovan, jer se (prema ovlašćenim tumačenjima u DS) iza mog nepominjanja sigurno krije neka zla namera i potencijalna kritika... Naravno, provincijalnost kao stanje duha i može da opstane samo kao borba protiv "neprijatelja", a ako njih nema, treba ih izmisliti.
ponedeljek, 27. julij 2009
"Odgovori slobode"
Dokumentarni film Odgovori slobode Romane Vujasinović, a u produkciji Friedrich Naumann fondacije i kluba Libek, predstavlja vredan i zanimljiv pokušaj da se ovdašnjoj javnosti približe ideje libertarijanizma. Naravno, budući da je ovo ipak Srbija, a i pored prisustva nekoliko domaćih teoretičara sa FPN-a (Vujačić, Pavlović, Pavićević), kao i lokalnih zastupnika ovog sklopa teorija (Paunović), libertarijanizam se u ovom filmu predstavlja kao brat blizanac "klasičnog liberalizma", a u jednom segmentu filma vidimo i snimak govora iz 1983. nekadašnjeg američkog predsednika Reagana (koji se, bar koliko je meni poznato, nikada nije izjasnio kao libertarijanac... a na izborima 1992. je čak glasao za Billa Clintona)...
Tako je libertarijanizam ipak predstavljen u malo iskrivljenoj varijanti, u verziji "austrijske škole", a bez pominjanja autora koji misle drugačije, kao i promišljanja u kojoj meri se, na primer, "klasična" Nozickova knjiga (Anarchy, State, and Utopia, 1974) oslanja na mit o američkom naseljavanju i aproprijaciji čitavog kontinenta, bez ikakvog uzimanja u obzir činjenice da je zemlja koju su kolonisti zauzimali i koju su, svojim radom, sticali, već pripadala nekom drugom... Ostaje mi samo da se nadam da će neka buduća predstavljanja ove teorije uključiti i druga stanovišta, jer je važno napomenuti da libertarijanizam nije samo jedna teorija i jedno stanovište -- ma koliko to lokalni ljubitelji Reagana & co. i raznih ultradesničarskih ideologija želeli da predstave.
Tako je libertarijanizam ipak predstavljen u malo iskrivljenoj varijanti, u verziji "austrijske škole", a bez pominjanja autora koji misle drugačije, kao i promišljanja u kojoj meri se, na primer, "klasična" Nozickova knjiga (Anarchy, State, and Utopia, 1974) oslanja na mit o američkom naseljavanju i aproprijaciji čitavog kontinenta, bez ikakvog uzimanja u obzir činjenice da je zemlja koju su kolonisti zauzimali i koju su, svojim radom, sticali, već pripadala nekom drugom... Ostaje mi samo da se nadam da će neka buduća predstavljanja ove teorije uključiti i druga stanovišta, jer je važno napomenuti da libertarijanizam nije samo jedna teorija i jedno stanovište -- ma koliko to lokalni ljubitelji Reagana & co. i raznih ultradesničarskih ideologija želeli da predstave.
ponedeljek, 20. julij 2009
Slaviša u zemlji čuda
Slaviša Tasić je na blogu "Tržišnog rešenja" zavapio nad užasom predloženog Zakona o informisanju (ili Zakona o kažnjavanju đubradi koja se štampa u Srbiji pod oznakom "novina"), uputio na tekst svog omiljenog profašističkog sociopolitikologa/ polit-komentatora Koštuničine Srbije, ali se i zgranuo nad time da "druga Srbija" navodno nije ništa rekla povodom zloćudnog Zakona.
Ne ulazeći u svu zlobu i površnost koji izraz "druga Srbija" označava (danas, 2009, to je etiketa, odnosno vrednosni sud, kojom se u javnom mnenju u Srbiji diskvalifikuje svako ko misli drugačije od vladajuće - klerofašističke, nacionalističke, fundamentalističke, itd. - većine u ovoj zemlji), naravno da su predstavnici različitih medija i različitih udruženja progovorili protiv diskriminatorskih (i glupih) odredbi ovog zakona... Ali zašto bi to nekome ko je već odlučio kome verovati (već pomenutom sociopolitikologu/ polit-komentatoru) bilo važno? Presuda je donesena. Game, set and match.
Ne ulazeći u svu zlobu i površnost koji izraz "druga Srbija" označava (danas, 2009, to je etiketa, odnosno vrednosni sud, kojom se u javnom mnenju u Srbiji diskvalifikuje svako ko misli drugačije od vladajuće - klerofašističke, nacionalističke, fundamentalističke, itd. - većine u ovoj zemlji), naravno da su predstavnici različitih medija i različitih udruženja progovorili protiv diskriminatorskih (i glupih) odredbi ovog zakona... Ali zašto bi to nekome ko je već odlučio kome verovati (već pomenutom sociopolitikologu/ polit-komentatoru) bilo važno? Presuda je donesena. Game, set and match.
ponedeljek, 13. julij 2009
Univerzijada kao simptom
Konačno se završila i Univerzijada u Beogradu -- jedan nebitan (ali preskup) sportski događaj koji je trebalo da posluži za promociju Beograda i Srbije kao rajskih ostrvaca u svetu sivila i neoliberalizma... Pretpostavljam da to znači da će se relativno neuništeni autobusi GSP-a, koji su na linijama "Univerzijade" desetak dana prazni kružili gradom vratiti na svoje redovne trase.
Pa ipak, Univerzijada ne bi bila to što jeste, da građani Srbije / gledaoci ovog događaja nisu iskoristili šansu da još jednom čitavom svetu demonstriraju svoju glupost i primitivizam. Zviždalo se svim stranim sportistima (osim "braći" iz Rusije, Kine i Grčke), a posebno su na udaru bili Amerikanci. Zvižduk pune "Arene" prilikom dodele medalja košarkašima (uz adekvatno skandiranje "Kosovo je srce Srbije"), u subotu uveče, bio je mnogo više od još jedne pokazne vežbe gomile frustriranih idiota -- to je bila jasna poruka celom svetu (jer taj događaj je, ipak, prenošen na mnogim televizijama) da, kada se radi o neiživljenosti i frustracijama, tu Srbi definitivno zaslužuju zlatnu medalju.
Pa ipak, Univerzijada ne bi bila to što jeste, da građani Srbije / gledaoci ovog događaja nisu iskoristili šansu da još jednom čitavom svetu demonstriraju svoju glupost i primitivizam. Zviždalo se svim stranim sportistima (osim "braći" iz Rusije, Kine i Grčke), a posebno su na udaru bili Amerikanci. Zvižduk pune "Arene" prilikom dodele medalja košarkašima (uz adekvatno skandiranje "Kosovo je srce Srbije"), u subotu uveče, bio je mnogo više od još jedne pokazne vežbe gomile frustriranih idiota -- to je bila jasna poruka celom svetu (jer taj događaj je, ipak, prenošen na mnogim televizijama) da, kada se radi o neiživljenosti i frustracijama, tu Srbi definitivno zaslužuju zlatnu medalju.
ponedeljek, 29. junij 2009
Smrt nauci!
And so it begins... Mladi lavovi sa bloga Tržišno rešenje, koji zastupaju princip tržišta uvek svuda i na svakom mestu (mada nisu baš sasvim sigurni za šta se tačno zalažu... neki tvrde da su libertarijanci, mada su im konzervativci poput Regana, Thatcherove ili onog idiota Klausa idoli; ali sada ima tu i liberala; uostalom, njihova verzija "libertarijanizma" je, u najmanju ruku, prilično čudna, jer je za njih to samo mišljenje nekih ljudi CATO instituta i nekih ekstremnijih američkih konzervativaca, mada, u stvanom životu, libertarijanizam nije tako isključiv niti u toj meri fundamentalistički konzervativan, kako bi se na ovom blogu moglo primetiti; neki se bave ekonomijom; neki bi voleli da se bave ekonomijom ali nikako da je završe, pa tu menjanje država i fakulteta verovatno neće pomoći; a neki samo mudro stoje sa strane...) su se tokom protekle nedelje obrušili u nekoliko postova na nauku kao najveće zlo.
Državno finansiranje nauke je, naravno, vrlo daleko od idealnog -- otvara puno mogućnosti za zloupotrebe i preživljavanje glupih i nesposobnih -- ali koje su alternative? Srbija danas jednostavno nema privatnh fondacija, niti donatora, koji bi mogli da finansiraju nauku. S druge strane, argument kako "nko nije dokazao da ulaganje u nauku koristi ekonomskom razvoju jedne države" je jednostavno besmislen (Irska, Portugal, itd.). A ko je dokazao suprotno?
Ovo je još jedan pokazatelj tragične situacije u Srbiji, gde mladi ljudi koji su dovoljno srećni (ili sposobni) da uteknu u svoje "kule od slonovače" (manje od polovine ljudi sa ovog bloga uopšte živi u Srbiji... kako je lako deliti lekcije sa bezbedne udaljenosti, posebno sa američkog kontinenta!) veruju da je surovi princip "ako nemaš para, onda crkni" nešto čega se treba držati, i princip na kome se ovo društvo treba razvijati. S obzirom na status naučnika i nauke u Srbiji u poslednjih sto godina (dobro, početkom XX veka je situacija verovatno bila bar za nijansu bolja...), s obzirom da je izdvajanje za nauku u ovoj zemlji ubedljivo najmanje u Evropi (sada 0,26%), iako je celokupno godišnje izdvajanje u rangu svega nekih 100 miliona evra (mnogo manje od profita većine tajkuna u ovoj zemlji), izgleda da su se ovi mladi lavovi ukrcali na pobednički voz, i da su otkrili dobitničku kombinaciju. Smrt nauci!
Državno finansiranje nauke je, naravno, vrlo daleko od idealnog -- otvara puno mogućnosti za zloupotrebe i preživljavanje glupih i nesposobnih -- ali koje su alternative? Srbija danas jednostavno nema privatnh fondacija, niti donatora, koji bi mogli da finansiraju nauku. S druge strane, argument kako "nko nije dokazao da ulaganje u nauku koristi ekonomskom razvoju jedne države" je jednostavno besmislen (Irska, Portugal, itd.). A ko je dokazao suprotno?
Ovo je još jedan pokazatelj tragične situacije u Srbiji, gde mladi ljudi koji su dovoljno srećni (ili sposobni) da uteknu u svoje "kule od slonovače" (manje od polovine ljudi sa ovog bloga uopšte živi u Srbiji... kako je lako deliti lekcije sa bezbedne udaljenosti, posebno sa američkog kontinenta!) veruju da je surovi princip "ako nemaš para, onda crkni" nešto čega se treba držati, i princip na kome se ovo društvo treba razvijati. S obzirom na status naučnika i nauke u Srbiji u poslednjih sto godina (dobro, početkom XX veka je situacija verovatno bila bar za nijansu bolja...), s obzirom da je izdvajanje za nauku u ovoj zemlji ubedljivo najmanje u Evropi (sada 0,26%), iako je celokupno godišnje izdvajanje u rangu svega nekih 100 miliona evra (mnogo manje od profita većine tajkuna u ovoj zemlji), izgleda da su se ovi mladi lavovi ukrcali na pobednički voz, i da su otkrili dobitničku kombinaciju. Smrt nauci!
petek, 19. junij 2009
Sloboda mišljenja
Sloboda mišljenja i govora je jedna od civilizacijskih tekovina savremenih (zapadnih) društava. Naravno, postavlja se problem granica te slobode - kao i treba li granica uopšte da bude? Neki mladi svet, na nekim drugim blogovima, tako smatra da nikakvih ograničenja ne sme da bude, pa zato "tržište" treba da odluči da li će npr. ljudi u Srbiji verovati odurnim fašistoidnim pamfletima koji sebe nazivaju novinama ili ne. Problem sa ovakvim načinom razmišljanja jeste u tome što se veruje da
1. "tržište" (novina, ideja, bilo čega) u Srbiji postoji;
2. ljudi poseduju adekvatnu količinu informacija da naprave izbor;
3. ljudi koji čitaju ove užase imaju dovoljno mozga za bilo kakav izbor.
Ako se kao case study uzme najnoviji napad na maloletnog sina jedne novinarke, onda je i čuđenje tzv. "struke" pomalo iznenađujuće -- decenije sistematskog i totalnog uništenja svih vrednosti moraju kad-tad proizvesti rezultate. Bojim se da najgore tek dolazi. A u takvoj situaciji, oni koji brane fašistima i ostalim ludacima "pravo na mišljenje" i na slobodno izražavanje istog, samo će doprineti daljem otklizavanju ovog društva u ambis.
1. "tržište" (novina, ideja, bilo čega) u Srbiji postoji;
2. ljudi poseduju adekvatnu količinu informacija da naprave izbor;
3. ljudi koji čitaju ove užase imaju dovoljno mozga za bilo kakav izbor.
Ako se kao case study uzme najnoviji napad na maloletnog sina jedne novinarke, onda je i čuđenje tzv. "struke" pomalo iznenađujuće -- decenije sistematskog i totalnog uništenja svih vrednosti moraju kad-tad proizvesti rezultate. Bojim se da najgore tek dolazi. A u takvoj situaciji, oni koji brane fašistima i ostalim ludacima "pravo na mišljenje" i na slobodno izražavanje istog, samo će doprineti daljem otklizavanju ovog društva u ambis.
petek, 12. junij 2009
Protiv
Svega ima na veseloj medijskoj sceni Srbije, ali je najbolje, izgleda biti protiv... Bilo čega, najčešće zdravog razuma i elementarne logike. Biti protiv je udobna pozicija, jer kritičaru ili kritičarki omogućava pogled na svet iz visine njene ili njegove "kule od slonovače", bez ikakvog kontakta sa realnošću.
Tako, ako se u Srbiji pokušava sa ispravljanjem višedecenijske (ili viševekovne) zaostalosti, pa makar i (trapavim) uvođenjem "kvota" koje treba da smanje rodnu neravnopravnost, treba biti protiv. Ukoliko čitav svet pokušava nešto da učini u smislu razvoja obnovljivih izvora energije, to nas ovde neće zanimati, jer ćemo "mi", u Srbiji, tvrditi da je "globalno zagrevanje" samo izmišljotina. Ako očajni roditelji, nakon još jedne smrti deteta, za koju naravno niko neće biti odgovoran, počinju da, kako kaže jedna lokalna blogerka, "opsedaju Tiršovu", opet ćemo biti protiv. Ako su ovo mladi i "pametni" ljudi na kojima počiva budućnost ove zemlje, onda stvarno dosta dobro izgleda opcija izlaska i gašenja svetla za sobom. Da im se ne kvari njihov mrak.
Tako, ako se u Srbiji pokušava sa ispravljanjem višedecenijske (ili viševekovne) zaostalosti, pa makar i (trapavim) uvođenjem "kvota" koje treba da smanje rodnu neravnopravnost, treba biti protiv. Ukoliko čitav svet pokušava nešto da učini u smislu razvoja obnovljivih izvora energije, to nas ovde neće zanimati, jer ćemo "mi", u Srbiji, tvrditi da je "globalno zagrevanje" samo izmišljotina. Ako očajni roditelji, nakon još jedne smrti deteta, za koju naravno niko neće biti odgovoran, počinju da, kako kaže jedna lokalna blogerka, "opsedaju Tiršovu", opet ćemo biti protiv. Ako su ovo mladi i "pametni" ljudi na kojima počiva budućnost ove zemlje, onda stvarno dosta dobro izgleda opcija izlaska i gašenja svetla za sobom. Da im se ne kvari njihov mrak.
petek, 5. junij 2009
Zakon
"I am the Law", kaže Judge Dredd, strah i trepet kriminalaca i ostalog šljama...
U Srbiji je konačno usvojen Zakon o zabrani propagiranja neonacističkih i fašističkih ideja i organizacija, ili kako se već zove (link: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=604&t=Z ). U jednoj iole normalnoj i uređenoj zemlji, ovakav zakon ne bi bio potreban, jer bi nosioci ovakvih ideja bili potpuno marginalizovani i društveno beznačajni. Međutim, u Srbiji su oni deo političkog mejnstrima, njihove ideje donose poene na izborima, pa je ovako nešto -nažalost- ovde neophodno. To je prvi -ma koliko trapav- korak ka pokušaju kakvog-takvog upristojavanja i elementarnog civilizovanja ovog društva. Nadam se ne i poslednji.
U Srbiji je konačno usvojen Zakon o zabrani propagiranja neonacističkih i fašističkih ideja i organizacija, ili kako se već zove (link: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=604&t=Z ). U jednoj iole normalnoj i uređenoj zemlji, ovakav zakon ne bi bio potreban, jer bi nosioci ovakvih ideja bili potpuno marginalizovani i društveno beznačajni. Međutim, u Srbiji su oni deo političkog mejnstrima, njihove ideje donose poene na izborima, pa je ovako nešto -nažalost- ovde neophodno. To je prvi -ma koliko trapav- korak ka pokušaju kakvog-takvog upristojavanja i elementarnog civilizovanja ovog društva. Nadam se ne i poslednji.
četrtek, 21. maj 2009
Dve komemoracije, Beograd, 20. maja 2009.
Potpredsednik SAD Joseph Biden je položio venac na mesto u dvorištu Vlade Srbije gde je 12. marta 2003. ubijen Zoran Đinđić.
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je položio venac na mesto u okviru bolnice na Banjici gde su u bombardovanju 20. maja 1999. ubijena tri pacijenta i sedam vojnika.
Iako se u oba slučaja radilo o odavanju pošte poginulima, obojica su jasno stavila do znanja šta im je preče - demokratski procesi u jednoj državi, ili fantazmagorička mitomanija (koja je dovela i do toga da se oružje smešta u krug bolnice, što je ratni zločin, i to protiv opstvenog stanovništva).
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je položio venac na mesto u okviru bolnice na Banjici gde su u bombardovanju 20. maja 1999. ubijena tri pacijenta i sedam vojnika.
Iako se u oba slučaja radilo o odavanju pošte poginulima, obojica su jasno stavila do znanja šta im je preče - demokratski procesi u jednoj državi, ili fantazmagorička mitomanija (koja je dovela i do toga da se oružje smešta u krug bolnice, što je ratni zločin, i to protiv opstvenog stanovništva).
sreda, 20. maj 2009
Suze Radovana Jelašića
Prosto je bilo dirljivo slušati guvernera Narodne banke Srbije kako 20. maja u "Kažiprstu" na B92 brani enormne plate zaposlenih u NBS, kao "uslov nezavisnosti" poslovanja ove centralne monetarne institucije.
Naravno, kako je i voditeljka primetila, Jelašić nije na mesto na kome je došao nekim javnim konkursom, niti zato što je najsposobniji, već samo zato što je bio kadar jedne političke partije... Zato su i njegove suze (a čovek, nakon svih ovih godina, još nije uspeo da nauči ni da ljudski govori jezik države čijom centralnom bankom rikovodi!), kao i lamentiranje da je ovo pokušaj "da svi u Srbiji imaju male plate" neiskren, glup i primitivan... kao i politička scena u Srbiji, uostalom.
Naravno, kako je i voditeljka primetila, Jelašić nije na mesto na kome je došao nekim javnim konkursom, niti zato što je najsposobniji, već samo zato što je bio kadar jedne političke partije... Zato su i njegove suze (a čovek, nakon svih ovih godina, još nije uspeo da nauči ni da ljudski govori jezik države čijom centralnom bankom rikovodi!), kao i lamentiranje da je ovo pokušaj "da svi u Srbiji imaju male plate" neiskren, glup i primitivan... kao i politička scena u Srbiji, uostalom.
petek, 15. maj 2009
Beogradski fakulteti kao drumski razbojnici
Nikada ne bih pomislio da bih se u bilo čemu mogao složiti sa ministrom Dinkićem, ali ideja da neki fakulteti (kao Ekonomski i Pravni) treba da deo svojih enormnih prihoda proslede državi mi se dopada.
Ideja je jednostavna: ukoliko fakulteti od države nešto žele (npr. plaćanje održavanja zgrada, troškova režije, itd.), normalno je da u tim troškovim i učestvuju, a ne da se sve samo preliva na (inače enormne) plate zaposlenih na ovim fakultetima. Pri tom im naravno ne pada na pamet da ni deo svojih "zarađenih" (odnosno osvojenih pljačkanjem studenata) sredstava ulože u nabavku nove opreme ili knjiga, ili (ne daj bože) usavršavanje studenata.
Ideja je jednostavna: ukoliko fakulteti od države nešto žele (npr. plaćanje održavanja zgrada, troškova režije, itd.), normalno je da u tim troškovim i učestvuju, a ne da se sve samo preliva na (inače enormne) plate zaposlenih na ovim fakultetima. Pri tom im naravno ne pada na pamet da ni deo svojih "zarađenih" (odnosno osvojenih pljačkanjem studenata) sredstava ulože u nabavku nove opreme ili knjiga, ili (ne daj bože) usavršavanje studenata.
Naročite se na:
Komentarji (Atom)