Između mogućnosti da pomenem Njegovo Predsedničko Visočanstvo koje je, sve u cilju pomirenja svih sa svima, u Srbiji izdejstvovalo nekakvu kolektivnu amneziju, ono nevaspitano derište koje se predstavlja kao Ministar Spoljni ove tužne zemlje, ili nekog trećeg političara -- nekako mi je najbliži srcu (i novčaniku) Ministar nauke, Božidar Đelić. Njegovo štetočinstvo (odnosno, savršenstvo u odluci da se ne bavi svojim poslom) se ne može pravdati ni brigom za privatne firme, ni uvećavanjem ličnog bogatstva (dovoljno je samo uporediti stanje na računima istog 25. januara 2001. i 25. decembra 2003. -- dakle, samo za vreme dok je bio neposredno na vlasti -- radi se o izrazu patološke potrebe da se sve što je moguće u ovoj državi nekako uništi i obezvredi.
Naravno, obezvređivanje nauke i bilo kakvog ozbiljnog naučnog rada neće doneti neku preteranu korist -- sumnjam da bilo koji državni tajkun ima interes da kupi neki institut (mada, s druge strane, osnivanje privatnih fakulteta može biti i te kako isplativo...), ali se ovde radi o potrebi da se sve uništi, upropasti, da se put ove države zacementira ka ambisu, gde će onda svi koji ovde ostanu biti blaženi u siromaštvu i neznanju. Zato je Đelić za mene ličnost godine, čovek sa vizijom -- čovek koji je ostvario svoj cilj u 2009.
ponedeljek, 28. december 2009
Naročite se na:
Komentarji (Atom)